Luka Garza neće moći da brani boje Bosne i Hercegovine na Eurobasketu
Razlog tome je zato što mu je FIBA dodelila status stranca.
Ovaj 26-godišnjak rođen u Vašingtonu ne razumije jezik, ali osjeća kulturu i dres Bosne i Hercegovine. Njegova majka Šejla igrala je košarku za reprezentaciju BiH, a deda Refik Muftić branio je za fudbalski klub Sarajevo čak devet godina. Za bordo-bele nastupio je čak 222 puta, a 1965. proglašen je i najboljim čuvarem mreže Prve lige Jugoslavije.
I pored svega toga, FIBA Garzu izjednačava sa naturalizovanim igračima, koji nemaju apsolutno nikakve veze sa državama koje predstavljaju. Takvih slučajeva u poslednje vreme sve je više, a najskoriji primjer je američki bek Monaka Džordan Lojd, koji će nastupati za reprezentaciju Poljske.
Selektor Adis Bećiragić odlučio je da mu je na jedinom mestu stranca potrebniji plejmejker, pošto je na centarskim pozicijama njegov sastav poprilično dobro popunjen (Jusuf Nurkić, Kenan Kamenjaš). Izbor je pao na Gzejviera Kastanjedu, momka iz Čikaga koji nastupa za Burg.
Pošto je on zbog povrede morao da otkaže učešće na Evrobasketu, umjesto njega na spisku se našao 178 centimetara visoki Džon Roberson, 36-godišnji organizator igre Ešenler Erokspora.
Zaista nesrećna situacija za porodice Garza i Muftić, ali i za ambicije BiH, koja je već dovoljno oslabljena odsustvom Džanana Muse. Tamošnji Koš magazin otkrio je i dirljivo pismo koje je Luka poslao Košarkaškom savezu Bosne i Hercegovine, kao i generalnom sekretaru FIBA Andreasa Zagklisa. Prenosimo ga u cjelosti.
Pismo Luke Garze prema FIBI
Pišem vam ne kao profesionalni košarkaš, već kao unuk – noseći obećanje u srcu koje sam dao mnogo pre nego što sam ikada dotakao NBA parkete.
„Moje ime je Luka Garza. Ponosan sam na svaki deo svog nasleđa, ali nijedan deo me ne zove dublje od mojih bosanskih korena. To je zemlja moje majke Šejle, njene majke a moje bake Ksenije i njenog pokojnog oca Refika Muftića – mog dede. Dugo sam sanjao da nosim dres Bosne i Hercegovine, ne samo kao sportista, već kao sin bosanske zemlje, kao čovjek koji želi odati počast svojoj porodici i kao ljudsko biće oblikovano ljubavlju, otpornošću i duhom svojih predaka.
Moj deda, Refik, bio je legenda u Sarajevu – ne zato što je bio kultni golman FK Sarajeva, već zbog načina na koji se nosio kroz život. Bio je čovek iz svog naroda.
Video sam to u načinu na koji su ga ljudi zaustavljali na ulicama s divljenjem i zahvalnošću, ne samo zbog njegove igre, već i zbog njegove humanosti. Tokom rata, kada je nada bila oskudna i svet se ohladio, on je ostao u Sarajevu. Rizikovao je sve – donosio je hranu, vodu, čak je i pretvarao njegov automobilski akumulator u izvor energije kako bi komšije mogle preživeti tamu. Bio je čovek koji nije nosio odela supermena, ali je spašavao živote tihom hrabrošću.
Tada sam bio samo dječak, posmatrao sam, učio, udisao svakom porom šta znači biti Muftić – i šta znači biti Bosanac.
Moj rođak, Amar Alibegović i ja sanjali smo da zajedno igramo rame uz rame za zemlju našeg dede. Ne za slavu, već za ljubav – za porodicu. Našoj baki, koja je još uvek živa, to bi značilo sve na svetu da to vidi. I iako mog deda više nema, vjerujem da on bdi nad nama. I znam u svom srcu da ga ništa ne bi učinilo ponosnijim nego vidjeti svoja dva unuka. Dva unuka ujedinjena, kako igraju ne za sebe, već za sve za šta se on zalagao.
Moji roditelji su podneli zahtev za moju bosansku naturalizaciju kada sam imao samo osam godina – mnogo pre nego što sam igrao na koledžu ili u NBA ligi. Mnogo pre nego što je iko znao moje ime. Nikada nisam tražio bosanski pasoš da bih nastavio svoju karijeru. Tražio sam jer sam Bosanac. Jer je ova zemlja deo mene. Jer svaki put kada vidim plavo-žuto, vidim oči svog dede, ruke svoje bake. Vidim suze svoje majke kada je bila prisiljena napustiti svoj dom, porodicu i normalan život koji je imala zbog rata. Ostavila je sve iza sebe da bi započela život u Sjedinjenim Državama. Kasnije je 11 godina radila za bosansku ambasadu, nikada ne zaboravljajući odakle dolazi.
Sada, kako se približava Eurobasket, tražim nešto veće od sebe: da nosim dres Bosne i Hercegovine bez zvijezde pored svog imena. Ne kao stranac. Već kao sin koji se vraća kući.
Ovde se ne radi o pravilima ili rupama u zakonu. Ovde je riječ o porodici. Radi se o baki koja je još uvijek živa i moli se za priliku da vidi oba svoja unuka, Amara Alibegovića i mene, kako igramo rame uz rame za zemlju naših korijena. Radi se o obećanju koje sam u srcu dao svom djedu i majci. Dede Refika više nema, ali ga nosim sa sobom u svakom koraku koji napravim.
Molim vas da shvatite: Ne tražim samo dozvolu da igram za reprezentaciju. Tražim čast da dam sve što imam za zemlju koja je dala sve mojoj porodici. Razumem da postoje pravila. Razumem da su vam poverene odluke koje sežu dalje od same košarkaške igre. Ali molim vas da ovo ne shvatite kao tehnički zahtjev, već kao ljudski. Ne tražim da kršim pravila. Tražim da budem viđen onakvim kakav jesam.
Postoje igrači koji koriste nacionalnost kao put do prilike. Molim vas da shvatite da za mene ovo nije oportunizam. Ovo je ljubav. Ovo je nasleđe. Ovo je krv.
Molim vas, pomozite mi da ponesem ime svoje familije na dresu i na košarkaškom terenu. Dozvolite mi da nosim taj dres bez zvezdice. Dozvolite mi da budem ono što sam oduvek bio – ponosni Bosanac, spreman dati sve iz sebe ovom timu, ovoj naciji i u ovom trenutku.
Hvala vam – što ste pročitali, što ste saslušali i što ste razmotrili moj slučaj. Bilo bi mi jako drago, kao i mojoj porodici, ako biste mi pomogli da ostvarim ovaj san.
S dubokim poštovanjem i poniznošću,
Luka Garza*.
Evrobasket će na programu biti od 27. avgusta do 14. septembra, a BiH će u grupi snage odmeriti sa Španijom, Grčkom, Italijom, Gruzijom i domaćinom Kiprom.
izvor: sport klub