Aleksandar Đorđević o dolasku u Partizan: Možda realnije – nemojte da se iznenadite ako me vidite na terenu
Aleksandar Đorđević, legendarni košarkaš, govorio je o dolasku u Partizan, ali i trenerskim ponudama koje je imao.
Aleksandar Đorđević je otputovao za Španiju u kojoj je od cenjenog časopisa “Gigantes” dobio nagradu međunarodne legende. Tu je Marca iskoristila šansu da upita srpskog trenera o budućnosti i trenerskim angažmanima.
“Nemojte da se iznenadite ako me jednog dana vidite na nekom terenu. Imao sam ponude, neke sam odbio, druge se nisu realizovale. Veoma sam strpljiv. Ali istina je da svaki put kada kročim na parket, prorade vatra i strast koju imam. Ipak, dovoljno sam zreo da sačekam pravi trenutak i pravi projekat. Nisam trener koji ide negde samo da bi trenirao. Moram da budem uključen u projekat da bih prihvatio klupu.
Prošlog novembra imao sam operaciju, drugu na kuku, tako da sada imam oba veštačka. To su „pokloni“ koje mi je ostavila igračka karijera. Bio je to veoma težak period, jer nije bilo lako fizički se oporaviti posle svega. Još pre Olimpijskih igara u Seulu imao sam problem sa artrozom kuka i tada sam operisan, proveo sam deset dana u bolnici. Pre deset godina operisao sam prvi kuk, sada i drugi. To su „pokloni“ narandžaste lopte”, započeo je Aleksandar Đorđević.
U karijeri je igrao i za Barcelonu i za Real Madrid, pa ne bi imao problem da se u tim klubovima okuša i u trenerskoj ulozi.
“Ja sam španski državljanin i to je pitanje ponosa, jer je ova zemlja prepoznala ono što sam dao tokom šest-sedam godina koliko sam igrao ovde, u Barceloni i Real Madridu. Veoma sam zahvalan oba kluba, dva najveća za mene. Jedna moja ćerka rođena je u Barseloni, druga u Madridu. Veoma sam vezan za ovu zemlju i voleo bih jednog dana da se vratim.
Oba kluba sada imaju sjajne trenere. Ja sam profesionalac i uvek biram mirno i profesionalno, jer se u našem poslu vrednuje profesionalizam, a ne emocija.”
Došlo je vreme i za Partizan. Da li će Aleksandar Đorđević sesti za kormilo tima sa kojim se 1992. godine popeo na krov Evrope.
“I to je hipotetički, ali možda realnije. Sve je moguće, ali mora da bude pravi trenutak i prava prilika. Trenerski posao meri se po onome što ostavite iza sebe. Ako je tim bolji nego pre vašeg dolaska, onda ste uradili dobar posao. Želim da budem zapamćen po tome. Emocije su jedno, ali mi smo profesionalci.”
U karijeri je radio sa brojnim velikim trenerskim imenima koja su ostavila veliki uticaj na njegov razvoj.
“Imao sam sreću da radim sa velikim imenima kakva su Obradović, Aito, Scariolo, D’Antoni, Maljković, moj otac, Ćosić, Ivković… Svi su mi dali mnogo. Bio sam otvoren da učim. U mojoj generaciji autoritet porodice, profesora i trenera bio je svetinja. Danas se mnogo toga preispituje. Od svakog od tih trenera poneo sam nešto i to prilagodio svom radu.”
Dva velika šuta u karijeri – trojka u finalu Evrolige 1992. i koš za pobedu protiv Hrvatske 1997. godine. Koji je draži?
“Imao sam sreću da igram takve utakmice i da budem na terenu u tim momentima. To su snovi svakog deteta. Ti momenti bili su posebni i zbog teškog perioda kroz koji je naša zemlja prolazila – rat, bombardovanja… Moj koš protiv Hrvatske bio je prvi meč između dve zemlje i završiti ga tako donelo je ogromnu radost mom narodu. Ali kako kaže poslovica – kako seješ, tako žanješ. Moja karijera završila se promašenim šutem protiv Milana sa Fortitudom. To je bio moj karmički kraj.”, zaključio je Aleksandar Đorđević.
izvor:basketballsphere.com